Novi dan, prvi nakon dugo bez alarma. Lagano tuš, kavica, noge u zrak, pa šta bude, a bude WC. Dan je već popriličnim dijelom ispunio svoju svrhu. Bacim oko na prijateljicu mi aplikaciju da vidim šta je s busevima. Ništa. Nema ih. Dva u danu pod velikim upitnikom. Uzdati ću se u se i u svoje kljuse.

Napisala: Bojana Aleksić

Jučer sam se za to pripremala, uputiti se prema Stazione Centrale, odnosno, željezničkom kolodvoru pa možda stignem do Siracuse. Potrpam u ruksak sve za cili dan i krenem. Putem, točnije nakon četiri minute hoda, stanem se u pasticeriji okrijepiti brijošom. Dobila sam, deboto, hamburger. S pistacchiem, dakako, i šlagom. Tijesto je puno, teško, a rahlo. Podsjeća na uskrsne pogače, tako da eto razloga zašto se ne ograničavat na pince jednom godišnje. Nakon što sam objedovala slatko u jedanaest sati, počela sam s laganim spuštanjem prema dolje. Navodila me teta iz aplikacije. Nije valjda da radi samo jedna. Ovoj sam isto odlučila dati šansu. Bilo je poprilično toplo. Na jugu sam, druga polovica petog miseca. Boca vode iz torbe se preselila u ruke i tamo ostala do kraja puta. Ništa zanimljivo se nije događalo pa sam odlučila da se dogodi. Jedan znak od BMW-a, koji je ispao šoferu, jer je slabo bija prilipljen, sigurno ne zbog kakvog sudara, sam digla s puta da me zabavi ka šta i je na prvoj pumpi. Na sveopće čuđenje vozača i njihovih suputnika sam si montirala znak na čelo i pravila se da ću si natankat gorivo. Nizbrdo mogu i u leru, ali ne da mi se opet opravdavat policajcima kao nekad davno u Šibeniku. Iskustvo koje se ne zaboravlja. Putem me, uz točenje goriva, zadrža jedan grafit. Oni me uvik zadrže. Baš ih volim. Više sam puta dosad bila zahvalna na samoći pa tako i tu nedilju. Ne vidim prijateljicu koja bi se igdi uputila taj dan bez busa. Ok, ležale bi na taraci, sunčale se, spavale, odmarale, nikog nema da te vidi, ili ti njega…niti u najavi…opuštajuće. Ali dokad!? Cili dan? A tamo negdi, iza sedam gora, iza sedam mora je ko zna šta. To bi za mene bila patnja.

SVIT JE MAL, SIRACUSA JOŠ MANJA

Dva sata posli starta, s povremenim stajanjima, stižem do cilja. Pitam gospođu koja radi na željeznici kad je prvi slijedeći vlak za Siracusu. Za tri i po sata, kaže. Ništa, predugo mi je to za čekat. Na moju molbu me nevoljko upućuje na autobuse, a ne objašnjava di su informacije, ma ni di je kolodvor uopće. Ovo nije prvi put da me ljudi, od kojih se, donekle, očekuje da uskoče i pomognu, samo izignoriraju i skinu s dnevnog reda. Dok ljudi bilo koji drugi, samo ne ti, su itekako od pomoći, susretljivi, voljni da olakšaju i ako znaju i ako ne znaju, šta je češće slučaj, ali nema veze. Sitimo se samo onog djedice od jučer. Šta sitimo se. Gledajmo ga zaboravit šta prije. Šalim se. Drag je on bija, iz ovog kuta gledanja.

Na kolodvoru saznam da mi je bus za pola sata. Taman. Tu se skompam s nekom ženskom osobom upitnih godina. S njom se prošetam do autobusnog stajališta jer zašto bi to bilo na istom mistu. Odmorim umorne noge na klupici, prethodno napušem svoj jastučić i legnem. Dam joj da me fotografira. Prijateljica kojoj sam poslala sliku je imala dojam da sam beskućniku oduzela mjesto na  istoj i još ga iskoristila za sliku. Dojam je pojačao izbor poderane majice za taj dan. Da, nisam sve slike objavila na Facebooku! Javim prijatelju na Malti za svoj plan puta, jer mi je spominja da tamo već tri godine igra momak koji je iz Herceg Novog. Znam ga ja, valjda. Prošle su godine da sam ga vidila zadnji put kad sam i tamo vršila posjete. Da se ide čuti s njim, da prispavam kod njega, kaže. To bi mi silo ko budali triska. Ne bih morala mislit kako doć doma. No, stižu nepovoljne vijesti po mene. On se taman priselija u garsonijeru u koju jedva stane i sam sa svojim stvarima, još neraspremljen, ali da će se javiti za piće. Nema veze, otupila sam već na to da imam problem sa seljenjem ljudi kod kojih idem. Ulazim u autobus pet minuta prije polaska i on me odbija primit u autobus. Još jedan šofer ima nešto protiv mene. Kaže mi da se s tom maskom s kojom sam trenutno mogu vucarat po lokalnim autobusima, a za ovaj međugradski se moram upristojit i stavit opet onaj “oklop” iz aviona, koji mi je doma, čeka let. Dakle, put u Siracusu mi je, doslovno, visija o koncu…maske, koju mi je ona teta neodređenih godina velikodušno izvadila netaknutu iz torbe. Spasila mi je izlet. Zahvalim se, ali produžim do zadnjeg sjedišta, di opet koristim priliku za odmor. Dajem stopalima da dišu u bičvama, kušinčić je već napuhan, legnem. Naglo kočenje me trgne iz idile. Zamalo sudar njegovom krivicom.

Opet dajem povjerenje, legnem. Evo mi njega s naredbom da spustim noge dolje. Koliko godina se već vozim na razno-raznim relacijama po Dalmaciji, i nikad me niko nije upozorija na ležanje. Ovaj me ima bit upozorija s razlogom, a to je da nakon par minuta kad je priša priko nečeg neživog, jer svakako ne bi priživilo, ne padnem na pod i da još uvik ne trpim posljedice. Ovako su mi se samo isprimištali organi. Momak, koji se netom prije “leta” smjestija kraj mene, brat po “state of foot”, mi je odbija ponudu da skupa dignemo gore noge i odmorimo. Odu li ljudi iza da se mogu izut!? Ili, kad su već iza, izuju se!? Ja iza idel leći, a ni doma ne legnem u patikama. Kad nema mista iza, sidnem di ima, najčešće opet bosa. Ovaj momak, kasnije doznajem da je iz Tunisa, ali da živi i radi u Taormini već dvanaest godina. Zna čovik šta može očekivat pa je vjerojatno zato odbija ležanje. Meni su se odnekud iz stolice stvorila dva eura, ne virujem da su dugo tamo bila zaglavljena, jer sumnjam da prođe dugo, a da ovaj preko nečeg ne priđe. Jedna kovanica je nedostatna za pretrpljenu bol, ali ajde da nije baš džabe. Kako radim s ljudima koji imaju razne ozljede kralježnice, nisam mogla da se ne zamislim šta bi se njima dogodilo. Bilo je još jedno krivo skretanje na račvanju pa vraćanje u rikverc pa novi pokušaj. Veselo, dinamično, nikako za spavanje, nego taman za raspričat se. On je ima ideju da možda razgledamo Siracusu zajedno. Ja sam se ograđivala  onim prijateljem od prijatelja. Ali sam, fakat, uvidila da imamo isti cilj, a I pomoga mi je sa prevođenjem na autobusnom i željezničkom kolodvoru. Doduše, reka mi je da sam “crazy” i argumentira zašto. Bija je to dobar niz razloga, ali sam se svejedno uputila s njim u razgledavanje jer je on, za razliku od mene, bija skroz OK.

Tumarali smo gradom, oduševljavali se. Općenito, šta si kraće negdi, to je lipše. Ne daješ pažnju negativnostima, preko njih preletiš i ideš ka onom šta ti se sviđa, šta te privlači, ko da ovo drugo i ne postoji. I ne postoji.  Želiš da ti se svidi. Nema šanse da bude drukčije. To, naravno, ne znači da si sve umislija. To samo znači da se zaljubljuješ.

Usput, u nedilju popodne naiđeš na zatvorena vrata od Castello Maniace. Bija je stave: “Ne možeš sve dobit odma, kako ćeš me ostati željnja.”. Još smo se malo izvrtili po gradu. U moru sam smočila noge i glavu, I evo do šestog miseca, kad ovo pišem, to je i dalje vrhunac mog kupanja. Posli nekad smo krenili putem da kompanjon ide prema busu, a ja ću još malo prozujat. Ali, onda za nešto za ne povirovat. Primjetim poznato lice s kapom i cvikama kako ide prema nama. Stvarno ne znam kako sam ga uspila pripoznat uz svu tu kamuflažu, a još ga nisam vidila nekih desetak godina. Glavom i bradom, prijatelj od prijatelja. Taj kod kojeg sam tribala noćit. Taj koji je zvučao kao alibi za nedruženje s “bratom”.  Znači, jedinu osobu koju poznam u Italiji u tom trenu, trefim slučajno. Svašta!

On mi se ispričava šta mi se još nije stiga javit, da je sad mislija kad….prekinem ga. Bolje da mi se nisi javija, kažem mu. Kako bi te trefila slučajno da si se javija. Nisam bila od sidenja na kavi. On nije bija od šetnje. Pozdravili se, popričali, pozdravili se. Društvo mi je otiša na autobus, a i  ja sam ubrzo nakon njega, jer ko zna šta me čeka u Cataniji. Možda se moja ulica nakotila, u međuvremenu. Preporuka je da se ne drogirate, ako baš ne morate. Na putu sami, pogotovo. Evo, ja nisam pa mi se svejedno zavrtilo u glavi od uduplanih ulica.

Put nazad je bija miran, baš onakav kakav bi triba biti. Ja na zadnjem sicu, nogama na prozoru. Nije mu smetalo ili nije vidija, svejedno. Kad sam došla u Cataniju, opkolili su me nudeći prijevoz. Di su bili jučer? Isto ko šta su prije radili na splitskom kolodvoru nudeći smještaj s onim ispisanim kartonima, dočekivali ko novinari neke zvijezde. Startna ponuda je bila trideset eura, cjenkanjem sam postigla dvadeset, za svaki slučaj ako autobusi otkažu poslušnost. Pitam šofera jel vozi do Rotonda Due Obelischi, kaže da ne vozi, da ima za prošetat, ali ništa strašno, da vozi ulicom Via del Bosco. To mi je bilo poznato jer je nekad i ta ponuda bila u opciji za doći doma. Prihvatim izazov za jedan euro, koliko košta autobusna karta kojom se čak može presjedat, što ne želim da mi se dogodi. Kupim kartu od jednog djedice. Ništa bez njih. Ovaj je bija sa ženom. Jako fini ljudi, svašta su mi oni napričali putem, nemam pojma šta.  Iskcram se na toj stanici s koje imam šetat, punih trideset sekundi. Oni izađu za mnom, ali ne shvaćam to osobno ovaj put. Vidim da je to ustvari isto misto, na isti rotor se uključuje moja uzbrdica i Via del Bosco. Tako da to da se imam prošetat, je moga i ne reći. Odšetam se lagano svojim utabananim putem do stana. Samo pola sata pješke, premija.

U to ime se počastim pogledom na more razliveno mjesečinom, okusima Sicilije, te nazdravim proteklom danu i kumu. Ne Coppolinom kumu, nego mom kumu, rođendan mu je.

TAORMINA GLEDA S VISOKA, DOSLOVNO

Za ovaj, treći dan se moram domoći Taormine. Ne nabijam si nikakav tempo, samo znam da ću busom do vlaka. Ovog puta preferiram željeznicu. Da vidim, kakvi su tu. Prošetam se do stanice, kad napokon sve poznato. Puzle su se složile. Stanica Gravina di me ona teta dovezla, Rotonda Due Obelischi di se onaj sumnjivi djedica iskrca sa mnom i Via Bosco di me iskrca onaj šofer koji mi je reka da se imam za prošetat, sve je to jedno te isto. Sad je sve silo na svoje misto. Nije imalo kad ranije. Previše digresija, remećenja pažnje, neplaniranih događaja, doživljaja, umora… Jesam li se uspila opravdat?

Ulazim u onu trafiku, osviještena. Tražim kartu za autobus do željezničkog kolodvora na tečnom talijanskom, koristeći sve priloge, prijedloge, veznike, ko Bradley Cooper u Limitless-u posli tabletice. Autobus me vozi direkt. Autoprijevozinicima je isti moto ko crnogorskoj aviokompaniji “Sjediš, a letiš”. Šoferu nije važno šta samo šoferšajba prolazi kroz žuto. Svi ostali, pa i on smo debelo u crvenom. Ima bit da sreća, stvarno prati hrabre. Red za kupovinu karata za vlak je bija oveći, a vlak za Taorminu je triba bit ubrzo. S jednim parom koji je čeka u redu iza mene sam progovorila koju I saznala da i oni kane di i ja. Zamolim momka koji je na redu za kupit karte da me pusti jer da mi vlak skoro kreće. Ponudim se i njima kupiti karte, ali ništa od tog jer je ta kupovina za tu liniju zatvorena. Ok, zahvalim momku, vratim se nazad u kolonu, jer sad mi nije priša. Slijedeći je za četrdeset pet minuta. Malo odmorim, naravno, ali na drugom peronu jer su moje klupe već zauzete ljudima koji jedu, koji jedu i piju. Onaj vlak za koji nismo mogli kupit kartu, tek sad stiže. Kasni. Pa zar vlakovi nisu u minute!? Imaju te sulude vozne redove tipa, u i četrdeset i dva, u i sedamnaest. Podsjeća na listu mojih alarma. Svaka minuta mi je važna, ali ovim vlakovima očito nije, samo hine da je. Dolazi vlak koji me odvozi u Taorminu. Ne, u predgrađe Taormine. Do Taormine ima pješačit pola sata, ali šta je to meni. Dok se svi odlučuju za čekanje autobusa dvadeset minuta koji će ih deset minuta vozit, ja ću nakon šta kupim kartu za povratak, to propješačit. Na isto mi dodje, samo šta neću tapkat u mistu, nego nešto putem i doživit. Da ne zaboravim spomenit da je željeznička postaja tako srihtana, ulickana, čista, ukrašena cvićem, kovanim željezom, da se samo radi nje isplatilo doći. Da, pa makar i ne stigla do grada, što bi mi se i dogodilo da promet nije tako lud. Irončno.

Čovik koji radi na prodaji karata, na prvu je bija hladan i nepristupačan, da bi završija sa smijehom. Nasmijalo ga je to šta je meni smišna njihova politika s tim kartama. A politika je da se ne može kupiti karta za točno određeno vrime, nego okvirno tipa ujutro, popodne, navečer. Dakle, nemaš nikakvu rezervaciju, nikakvu garanciju da ćeš moći ući u vlak za koji kupiš kartu. Nastavlja on sa objašnjenjem kao da se opustim pa šta ako se ne stignem ukrcat, ostat ću spavat tu, provesti ću još jedan dan u Taormini. Simpatičan je bija jako dok je to govorija, skoro da se zaljubiš u tu ideju. Pita on mene da odakle sam i čudi se da i kod nas nije tako.

Krenem cestom kako sam i zacrtala, pješke. No, nakon sto metara se vratim podvijena repa. Uska I brza cesta, škrta s mjestom za pješake i njihova, već dobro znana, luda vožnja me odgovori od varijante pješačenja, srećom. Neka korist od toga. Na stanici su svi već kupili kartu za bus do grada. Ali žena koja prodaje karte je tuda negdi i nađem je nju da kupim kartu. Ali kaže ona meni da je rano kupit kartu sad deset minuta do busa, da je sačekam na stanici da stiže za pet minuta. Nikad je više niko sa stanice nije vidija. Kartu sam kupila u busu koji nas je vozija serpentinama uzbrdo. Šta bi se proveselila da sam se mogla pouzdat u njihovu kakvu-takvu vožnju.

Apeliram Google mapu da uz pitanje jeste li se odlučili di želite stići, izvrši nekakvu anketu tipa u kojoj ste formi i uvaži nagib uzbrdice pri određivanju minutaže za pješake. Hvala. Možda bih se još penjala, da sam išla pješke i definitvno bi mi odgovarala fleksibilna karta za povratak u Cataniju. Sidila sam sama, a preko puta mene je sidija… niko, tako da sam sebi mogla dati oduška u svakom zavoju, pa dozvolit centrifugalnoj sili da radi sa mnom šta je naumila. Prebacivala  me tako s live na desnu stranu autobusa bez po muke, sve u svrhu hvatanja novog i boljeg kadra. Bez značajnih smetnji u želudcu sam stigla u “uzvišenu” Taorminu o kojoj su mi svi pričali, a izostavili su dio da je na uzvisini. To su računali da nije bitno. Bitno je, mala, bitno. Inače provjerim di idem, šta imam za obić, šta mogu očekivat vidit. Ali, kako je ovaj put bija nekako upitan do samog kraja, nisam se tila rajcat za ništa. I tako je ostalo. Pustila sam se da me vode iznenađenja.

Taormina je najslađi, namjanji, najlipši grad od svih posjećenih. Ona je sređena, dotjerana, miriše, tip-top. Toliko čak da posumnjaš u njenu prirodnu ljepotu. Sve je ko sa razglednice, koju sam tek ode imala priliku kupit. Ne znaš jel ostaje takva i kad ti odeš ili je takva samo da se tebi dodvori. Nije te ni briga. Za nešto tako kratko, slatko, neka bude dopadljiva, neodoljiva, neponovljiva. Nećeš ostat zauvik pa neka i odglumi. Pretreseš je po dužini i širini, snimiš pojedina područja pa se tamo vratiš, jesti.

Treći dan Sicilije ideja o konju mi je sjela, ali ne preporučuje mi ga jer da je Catanija grad od konja. Naručujem rižot od plodova mora i čašu vina od kuće. “Vinčilo” se ovih dana. A na trgu pivaju od Berekina “Šinjorina”. Lipše zvuči na talijanskom, još kad si u Italiji, na odmoru, na ručku…pffff nema bolje. Nakon ručka, počastila sam se jednom najšarenijom haljinom od svih najšarenijih haljina, ikad. Sicilijanci definitvno ne škrtare s bojama. Ima već neko vrime, odakle god dođem, gledam donit haljinu. Takve iznimne prilike se ne propuštaju, pogotovo otkako je pireva sve manje, na koje idem, a i inače.

Još se tu malo provrtim, ubacim razglednice u svježe opiturani sandučić baš za mene i odem put autobusa da me pribaci do vlaka s nadom da će me primiti. Stanem samo zašas kupiti pokoju majicu-suvenir, a da nije “SICILIA” ispisana gigantskim slovima preko cile prednjice. I tako mi je zapela za oko jedna majica koja je bila izložena vani. Donosi mi novu iz dućana, ali to nije ta. Molim vas, ja bih ovu majicu. Pa to je ta, kaže, samo je tako prošarana od sunca. Molim!? Ok. Znači s greškom je i neće vam je niko uzet osim mene. Virujte, ona je samo meni super. Mogu li dobit popust? Ona bi mi dala ali da će provjeriti sa šefom. Šef ne da. Nije prvi šef u ovoj mojoj pustolovini da se usprotivija mojoj ideji. Ta prošla ideja je bila nježna izmjena menija. Samo šta sam u ovom slučaju popustila i bez popusta. Možda me ona pročitala da ću svakako kupit pa je fintirala da ga zove. Odužilo se pa sam trčala do busa. Bilo je dosta povratnika pa sam bila zakucana za jedan te isti sic. Premda bi se najrađe bila makla da sam imala di, jer ovaj do mene je ima opojan miris na dugi, ljetni i sušni dan.

Iz vlaka sam posmatrala Etnu kako izbacuje lavu, ništa alarmantno, al svakako dojmljivo. Put doma je bija bezbolan. Ušla sam u lokalac, čak znajući da ću presjedati. Čekala sam doslovno minutu da dođe zamjena i pribaci me do Gravina stanice. Uzbrdicu do kuće je olakšala spoznaja da je ovo uspon zadnji put. Sutra je dogovor da me doma od nekud pribaci prijateljeva cura. Častim se ususret jednostavnijem, lakšem, ujedno i zadnjem danu u Cataniji.  

MAGARAC I DRUŠTVO

Četvrti dan bez alarma učinio je svoje. Buđenje skoro u podne. Kava, pa pospremanje stana u svrhu davanja ključeva gazdi da ih proslijedi nekom drugom. Skotrljavanje niz ulice do autobusa. Ležerno kupovanje karte. Ignoriranje ljudi oko sebe, ko da mi život do jučer nije ovisija o njima. Iskrcavanje u centru. Osjecaj ko da sam doma, zapravo. A sutra idem, zauvik. Ma ne, to je teška rič I zvuči stravično. Idem, a taman bi odmor počeo, ali i pisanje završilo. A u pisanju je čar, i u svemu onom što te na to tira. Danas je dan od laganih šetnji ili ne, od kupovine još ponekih poklona ili ne, od degustiranja nekih novih životinja ili da. Na trgu upregnuta dva konja, u kočiji mladenci, ili bar tako djeluju. Do sale će se provozat, a nazad, moguće, pješke. Ponuda “2 in 1”. Ka šta sam odlučila kad treći put posjetim Veneciju, provozat se u gondoli pa makar skakala u nju s mosta, tako me isto vuče želja da se po gradovima di se nudi kočija, provozam u njoj. Ali, ne u ovom gradu. Pa dajte se odlučite za šta vam konji služe. Ne samo da mi je ideja da okusim konja sjela, nego sam poželila ručat konja, a večerat magarca. Nije mi pošlo za rukom, jer se za konja potrebno naručit ili ga jesti tek posli sedam navečer. Isteklo vrime. Idem okolo, dođem do nekih magneta da ih kupim, nigdi čovika šta ih prodaje, jer on sidi u kafiću okrenutih leđa štandu. To se zove povjerenje, valjda. Nakit je također omiljen u putnoj torbi pa ne odolijevam narukvici i prstenu od Etnine lave. Nezavidna  je pozicija trgovcu, mislim se dok kusur bacam u fontanu. Ali, objasnija je on meni kako stvari stoje. Navečer, kad zatvori, prvo skupi sav bakšiš Iz fontane. To je taj duh pobjednika! Nezavidna je i pozicija mog mobitela koji pokušava naslonjen na otvorenu kantu smeća, obavit ono što su mi tribali prijatelji, da me slika. Vrlo je važno, prije nego mobitel završi na otvorenoj i prepunoj kanti smeća, koja je u ulozi mog društva, isključit vibraciju kao što sam ja učinila, virovali ili ne.

Idem dalje. Nadopunjujem kolekciju produkata od pistacchia u obliku likera, namaza, torronea…

Dosta je bilo haračenja po suvenirnicama i inim trgovinama, di će to sve stat. U tome me prekida cura od prijatelja, koja dolazi po mene da me odvede na dugo iščekivani hamburger. Upoznajemo se prije nego ću sist i ne prestajemo pričat do odredišta.  Dakle, kako sam sila u taj auto, sve funkcije u tijelu sam prebacila u eco sistem. Pojma nemam kuda smo se vozili i kako smo do nekud stigli. Sićam se samo kad je parkirala da su joj se obratili neki tipovima s kojima je uspostavila komunikaciju ka da se znaju. To me ponukalo da je pitam o čemu se radi. Kaže, traže eure. Zašto? Koliko? Dva, tri, da bi ti kao čuvali auto…od sebe samih. Ne daje ništa, ali kaže da oće kad se vratimo. Rizik.

Stigle smo u te dvi uličice u nizu. Jedna je od pića, druga od ića. Obje stalno pune. Čekanje za stol smo iskoristile za šetnju u kojoj sam se sitila da nemam pojma di mi je kesa s poklonima sebi i drugima. Pa se vraćaj u auto da vidim ima li je tamo na zadnjem sicu. Nema. Tek onda je dolazila varijanta da pogledam u ruksak…kad gle čuda-ona tamo. Mozak bye bye. Svo ovo vrime bez društva, možda nisam znala di sam točno ja, ali sam znala u svakom momentu di mi je i najmanja stvar. Jesam li u društvu, ćao džaci. Trpila sam ja posljedice tog druženja još koji dan. Ne prigovaram, ne žalim se, samo spominjem. Tu noć sam okusila najbolji hamburger ikad. Meso magarca je premekano. Nema mekšeg, zasad. Nakon smo proštale lungomare do dva po noći , a sve s namjerom da okusim najbolji sladoled s okusom…pogađate. Kako smo ga uzele, zaključa je vrata. Bile smo zadnje za taj dan. Nasmijale smo se, ne znam koliko puta i čemu sve nismo. U par navrata sam krenila pričat hrvatski pa se sitila da neće razumit, koliko god da je normalno da neko koga znaš cili život priča hrvatski. Nego, koji li će!? Doma me je iskrcala u dva i po, a tribalo je još sve potrpat u torbu, odabrat šta sve navuć na sebe za tri sata kad zazvoni prvi i zadnji alarm ovog puta.

NI NA NEBU, NI NA ZEMLJI

Tek šta sam zaspala, zvoni prvi alarm nakon dugo, i nikako mi ne sjeda dobro. Ona dolazi po mene da me vozi na aerodrom, jer me ne želi prepustiti na milost i nemilost autobusima. Zna da im nije za virovat. Opraštamo se, a ja odlazim s odmora, umorna. Zašto se količina spavanja nekako ne može skladištit!? Ono, imaš par dana vrimena, naspavaš se i onda kad nemaš vrimena, poslužiš se iz zalihe. A ne da te jedna besana noć ovako uništi. Možda se ne radi o starenju kao takvom nego o gubljenju moći pohranjivanja sna.

Catanija-Rim ide glatko. Mali, simpatični aerodrom u Cataniji ne daje puno prostora za manevar. Kako moj, tako i od ovih zaduženih za gateove.  Bila sam prisiljena sisti na misto za invalide. Ne bi inače, ali u onom predvorju di su još nerazvrstani putnici, ne daju ti  izbor, jer samo takva mista nude, a zjapila su prazna. Dok se invalidi još nisu počeli skupljat, zamolija me jedan stariji čovik da mu pomognem zakrpat masku, bez iglice i konca, naravno. Ispala mu je trakica s jedne strane i nije joj bilo pomoći. Sitila sam se da u torbi imam neotvorenu masku, još otkad sam je u Dubrovniku kupila, baš za njega. Ko šta je ona teta u Cataniji na kolodvoru, kupila onu masku, baš za mene. Sve se vrati, sve se plati pa tako i maska. U Rim stižem po planu. Tu nešto pojedem, prošetam se, prebacim se vlakom do gatea, ne opuštam se sekunde. Očekujem u zadnjim minutama šprint na drugi terminal, kad ono…samo lagani hod s jednog gate na neki skoro pa susjedni. Bez veze. Nikakve napetosti u samom finishu puta.

Onda slijedi objava da let kasni. Ništa strašno, nekih pola sata. Nisam napomenila da nisam imala boarding pass. Agencija kod koje je kupljena karta mi nije davala opciju da to na ovoj ruti napravim on line, a u Rimu nisu otvarali boarding. Na info pultu su mi rekli da će se to sredit na check in-u. Doša red na check in, a mene zaposlenica odvela sa strane da mi izda boarding pass. Dok sam vadila osobnu, popadale su mi i ostale kartice. Ništa strašno, skupila sam ih. No, reče ona meni da me nema u sustavu, da sam otkazala let. “Nije kraj dok sudac ne svira da je kraj.”  Zaminila se bila sa zaposlenicom, ali ni ova druga me ne može naći. Nema me. Ma dajte, molim vas. Stvarno nije nikom sad do ovog. Saberite se i nađite me! Pomoga je isprintani papir na kojem je pisa broj rezervacije. Imala sam ga i na mobu, ali papir je papir. A ovako rastrešenoj i neisapavanoj mi je lakše izvuć papir iz torbe, definitivno. I gle, nađe me. Ima me. Idem. Konačno se upućujem I ja skupa s ostalima. Stavljam sve u ruku i sjedam. Zamolim samo stjuardesu da mi baci praznu bocu vode i onda je cimnem još jednom da, ako nije problem, baci i papire tj. boarding pass i fotokopiju rezervacija.

Baci ona, ne bude joj teško.

Klizimo nebom, vrime za poželit, mirno, toplo, sunčano kao svih proteklih dana. Kad, nekih petnaestak minuta do Dubrovnika, krenemo naglo gubit visinu, jednom. Pratim ljude oko sebe, jer ja nisam mjerodavna. Meni se ovo događa prvi put. Svi su cool. Pomislim na refren: “Sve će biti u reduuuu. Opusti se i uživaj u leeetuuu…”. Slijedi propadanje, drugi put. Uz to šta su se meni dlanovi već oznojili, i srce uzlupalo, vidim ljude podignutih glava kako radoznalo prate situaciju. Nisu više baš zadubljeni u neke svoje snove, mobitele, razgovore. Sto posto je kapetan Talijan. Pa di baš sad!? Treći put smo već skoro svi jednoglasno ispustili sličan uzvik ko neka dobro uvježbana klapa putnika. Znam, nije tribalo, ali ipak mi je prvo palo na pamet:  “Kako to voziš? Šta ti je? Ko po nekom makadamu…provaliji. Dođi sebi!”. Za prvo propadanje, misliš ma ništa, lažna uzbuna, sad će dalje po starom. Onda uslijedi drugo i treće i sad si siguran da se boriš s turbulencijama, oću reć prepuštaš im se, jer nema tu borbe. One neće prestat dok ne sletiš, pa kako sletiš i di sletiš. Turbulencije  su postajale sve redovitije, ali i dalje nepredvidive, acikličke. Ode mi nema vođenja evidencije, pripremanja, računanja, predviđanja, disanja, ko nekad prije šest i po godina, koliko mi je mala stara.  Ode me samo strefi i dok se vitar s mojim avionom poigrava ko ona s onim papirnatim, misliš se, eto ti tvog dokazivanja. Umisto da sam lipo prihvatila da me nema u sustavu, da sam otkazala let, sad lipo završi u novinama i sve šta ide s tim, da ne objašnjavam.  Trajalo je to duže nego šta je sat pokaziva, jer vrime je relativno.

Kad smo napokon sletili, zaorija se pljesak. Čemu pljesak? Kome pljesak? Zašto ne plješćemo kad je let udoban, ugodan, bogomdan? Sad nije vrime za pljesak, sad je vrime za plakat. Ka šta i jesam, bez da sam imala plan. Mogu li se moji planovi napokon počet ostvarivat!? I neplanovi, neostvarivat? Oplakala sam tako spontano zadnji put u zubara kad me pogodija u živac, tako spontano ko šta su neki počeli pljeskat. O svemu ovom se kapetan uopće nije oglasija. Niti nam je zapljeska, niti nam se zahvalija. A plač, i pljesak za kraj, uz sve učestalije turbulencije do maločas me neodoljivo podsjetilo na samo jedno…novi život se rađa.

Izlazim iz aviona, odlazim s aerodroma s mišlju kako i nije baš fora ljudima u avionu, dok tebi sebično prija malo bave.  Malo dalje ne mogu da ne zamjetim one s tabelama prezimena, koji dočekuju svoje goste kojima će prst boravit u uvu, koliko i oni u Hrvatskoj. Na sekundu sam im pozavidjela, a onda se sitila nezaboravnog i ne bi se minjala za sve začepljene uši svita.

Par sati posli, kad sam išla platit jedan račun karticom, sam vidila da nema kartice. Prizvala sam sjećanje koje me upoznalo s činjenicom da sam stjuardesi dala karticu da je baci u smeće. Štoviše, zamolila sam je da to učini. Bila je među onim “nevažnim” papirima prije leta za Dubrovnik. Nema veze, ostala sam dosljedna sebi da šta ponesem, ne vratim. Samo u disciplinama izvođenja napredujem. Sad više ne gubim, ne zaboravljam, nego molim da me se poštedi nečeg bitnog. Ovo je zadnji trzaj posljedice onog druženja, za kojim ne žalim, a oni da recikliraju smeće, vidili bi plastiku među papirima.

Ovaj mi je put nepovratno dao sigurnost u samostalno putovanje. Prijateljima, koji su planirali sa mnom u budućnosti putovati, je znatno smanjio šanse-sama sam sebi dovoljna. Dao mi je dovoljno materijala, hrabrosti i volje da ispišem ove stranice.

Siciliji sam uzela sve šta mi je dala. A davala mi je svaki dan, cijeli dan.

Jednog dana u Rim ću se vratiti po bankovnu karticu, kojom ću u Cataniji unajmiti konja, pa na njemu do Siracuse u onaj zatvoreni dvorac. A Taorminu, kao i performere koji možda varaju noću, ću morati  barem jednom ćirniti da vidim je li još uvijek onako lipa. Putem ako ogladnim, snaći ću se.

A nešto… neka i ostane na Siciliji.

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here